Kako je umro Alija: Potresna priča Srbijanke oduševila region

854

Jedna djevojka je oduševila Twitter zajednicu u regionu svojim darom za pisanje, a njena priča o Aliji koji je živio ispod Zelenog vijenca u Beogradu mnoge je dirnula i navela na razmišljanje.

Društvene mreže u današnjem društvu imaju ulogu medija. Zabavljaju nas i informišu, a nerijetko možemo i saznati nešto što ranije nismo znali. Platforma su za promovisanje stavova, misli, ideja, ali su i dobar način za izražavanje kreativnosti i talenata.

Tako je jedna djevojka oduševila svojim darom za pisanje, a njena priča o Aliji koji je živio ispod Zelenog vijenca mnoge je dirnula i navela na razmišljanje.

Ona je napisala da bi mogla mnogo šta da kaže o Aliji, bošnjaku iz Novog Pazara, ali da je ovo priča o njegovoj smrti, a ne o životu.

Priču prenosimo u cjelosti:

“Kako je umro Alija. Mnogo šta bih mogla da kažem o Aliji, i smiješno i tužno, samo jedno je sveobuhvatno. Alija je bio dobar čovjek, a ovo je priča o njegovoj smrti, a ne životu.

Radio je za mene oko godinu dana, spavao u hostelu, nije imao gdje, svakom davao i pomagao a najmanje je imao od svih. Lokal koji sam tada imala zvali smo shop i nalazio se u Gavrila Principa. Tu su se migranti tuširali, prali veš, koristili internet i telefonirali.

Alija je rekao da je bošnjak iz Novog Pazara, kada je umro saznala sam da je Albanac iz Prizrena… Sjetih se jednog razgovora gdje ja kažem htela sam u Albaniju na more ali sam noćas gledala zločine na Kosovu i ne mogu. Uhvatio me za ruku i rekao, pusti to, nemoj da te truju.

Jednom sam ga pitala zašto nije sa porodicom, rekao je da je cio život radio u inostranstvu i svima slao pare, onda povrijedio nogu, operacije, čuda, nije mogao da radi i šalje pare ali niko nije ni njemu slao, pa je samo otišao.

Bio je petak, bajram, kada mu je pozlilo i zvao me da dođem. Pored su bili doktori bez granica pa su mu dali injekciju, lijekove i uputili na hitnu gde sam ga ja odvezla. Imao je srčani udar. Stajali smo par sati u hodniku u urgentnom i došli na red da ga pregledaju i uključe ekg. Već je bilo 17:45 i ja sam morala da odem do vrtića i pokupim djecu.

Dala sam mu papire i rekla da kaže koje je lijekove dobio i naglasi da je dobio već injekcije od doktora bez granica. Bio je blijed, mislim da je jedva mogao da govori.

Rekla sam mu da ga čekam ispred sa djecom kad završi i tako i bi. Dobio je neke lijekove, mirovanje, odmor…

Izgleda da ljekari nisu ni pročitali one papire, a on je bio u lošem stanju pa nije rekao.

U utorak u 2 sata zvoni telefon, kaže dođi Majo, loše mi je. Ostavljam klince same i trčim do šopa (gdje je i spavao), kaže povraćao je nije dobro, zovem taxi, kažem ne mogu sa tobom, ne znam gdje ću sa djecom. Krećemo ka taxiju, on se uhvati za bravu i padne. Da je samo pola sekunde kasnije pao… Već bismo bili u autu… Taksista da po gasu i ode. Ja ga okrenem na stranu, zovem hitnu, nema je. Čujem mu posljednji udah tamo na onoj ulici, onaj veliki teški hroptaj, kad duša izađe.

Zovem car&go da mi neko pomogne, pogubila sam se. Hitne nema. Došao je dečkić, rekoh molim te pomozi do urgentnog, ostao je. Prolazila su dva momka, prišla, pa smo ga unijeli u auto.

U urgentnom su ga oživjeli. Rekoh hvala bogu, kažem onom dečku iz car&go, molim te ostani ja samo idem do kuće zbog djece i da zovem nekog da ih pričuva i dolazim, evo ti broj, pozovi me ako se nešto promijeni. Zvao je čim sam ušla u kuću i rekao da je Alija umro.

Spustila sam telefon i ćutala, gledala u prazno neko vrijeme…

Popila sam tablete za spavanje i sanjala. Alija baš lijep, vitalan, srećan dolazi ka meni i kaže, nisam mogao da odem, a da se ne pozdravim. Nemoj da se ti sekiraš zato sam ti došao. I jako me zagrli, pusti i okrene se i ode. Ja se probudim mirna.

Ujutro odem do bolnice, kažu samo porodica može da preuzme tijelo i lične stvari i sahrani ili će država. Jedan doktor kaže “nije mi jasno kako su ga u urgentnom pustili iz bolnice poslije onakvih rezultata i onog srčanog udara…”

Tako je to kada nemaš nikog. Cjeli dan sam slala svima na FB sa tim prezimenom poruke i sliku njegovu. Niko ga ne zna. Onda nađem pasoš sa drugim, Albanskim prezimenom pa krenem i za to prezime da šaljem. Javi se čovjek iz Švicarske, kaže ja sam njegov brat, pet godina ga tražimo, detektive smo unajmili, nismo ga našli. Kako je on…

Ja kažem nije dobro nimalo, u bolnici je, mnogo je loše. Kreće odmah za Srbiju. Kaže je li živ. Ćutim ja, ćuti on. Nije.

U 7 sati on sa ženom i nekim rođakom dolazi u šop, ja im kuvam kafu. Kaže žena nemoj da pred ovim čovjekom pričaš kako je živio Alija, komšija je, da ne čuje, sramota je. Ja gutam knedlu. Već vidim da džaba život u Švicarskoj, taj mentalitet je ubio više ljudi nego onaj rat tamo na Kosovu.

Rekoše da će poslije da dođu po neko ćebe da ga umotaju i da im ispričam kako mu je živio brat. I nisu se više pojavili. Zvala sam da pitam, kaže evo mi smo već pred Prizrenom. Ja u zbunu.

Bog je htio da Alija umre sa 2000 eura u džepu, čuvao je nekom migrantu. Često im je podizao pare sa Western Uniona. Brat je pokupio njegove lične stvari, vidio kintu i zapalio, misleći valjda da ću da tražim.

Ja nisam ni znala da ih je bilo, osim što su mi u bolnici rekli da ima mnogo novca i da ne mogu ja da uzmem njegove lične stvari, a telefon sam samo tražila da nekog nađem od rođaka.

Tako da ga ti rođaci sahraniše i ni pare ne potrošiše, sve je Alija sam platio. Oni će valjda da plate jednom, ali ne parama.

Molila sam mamu da dođe i pet dana sam spavala sa njom, toliko me je sve to potreslo.

O tome kako me je migrant poslije jurio da mu ja vratim 2000 eura drugi put.

Još nisam otišla u Prizren na grob, a otići ću jednom…”, napisala je izvjesna Maja.

Na ovu priču gotovo niko sa Twittera nije ostao imun, pa su se samo nizale pohvale na račun djevojke koja ovo sročila.