Bivši šampion Wimbledona govori o tome kako ga je prihvatanje odgovornosti za svoje greške dovelo do rehabilitacije.
„Čuo sam vriske i nisam znao šta je to“, kaže Boris Becker, prisjećajući se trenutaka kada je u mraku ležao u zatvoru Wandsworth, udaljenom samo par milja od centra Wimbledona gdje je sa 17 godina osvojio svoju prvu od tri titule 1985. godine. „Da li ljudi pokušavaju da se ubiju? Da se povrijede? Ne mogu da podnesu samoću? Ili samo prave sulude zvukove jer su već izgubili razum?“
Becker je bio osuđen na dvije i po godine zatvora. U procesu njegovog bankrota proglašen je krivim za nedeklarisanje imovine kako bi izbjegao uplate povjeriocima. Sudija je naveo da je koristio novac za „obaveze prema djeci i drugim članovima porodice, medicinske i profesionalne troškove te druge izdatke“.
U zatvor je odveden u petak, 29. aprila 2022., početak produženog vikenda, što je značilo da je bio zaključan u ćeliji dok je oko njega vladao haos.
„Ta tri dana, od petka do utorka ujutro, kada sam konačno mogao razgovarati s ‘slušačima’ (zatvorenicima obučanim da pomažu novima), bila su najteže noći mog života.
„Ne možeš spavati jer znaš da je sve istina. U zatvoru ljudi zaista uzimaju sebi život, povređuju se, polude. To je surova realnost, a advokati to ne kažu, možda da te ne uplaše. Wandsworth je vjerovatno jedan od najtežih zatvora u Velikoj Britaniji, i šok je upasti tamo.“
Pušten je ranije i vraćen u Njemačku u decembru 2022. Njegova nova knjiga brutalno iskreno opisuje dane u zatvoru i unutrašnji mir koji je pronašao nakon burnog života do svojih pedesetih.
Bio je čudo od djeteta. Sa 17 godina raznio je tenis. Osvojio je šest Grand Slam titula. Ali slava ga je pojela. Okružio se ljudima koji su mu govorili samo ono što želi čuti. Plaćao je cijenu sopstvene oholosti.
Knjiga, koju je napisao zajedno s Tomom Fordyceom, čitatelja vodi pravo u ćeliju. Prvi dani bili su užasni.
„Pomislio sam: Ovo je mučenje. Preživjeti ovo je nemoguće. U kavezu sam s psihopatama. Sam sam. Izgubljen.“
Vrijeme u zatvoru je neprijatelj: „22 sata dnevno u maloj ćeliji. To je teško.“
Ali, kaže, možda mu je bilo potrebno. 231 dan stajanja u mjestu. Pravo suočavanje s onim što mu se dogodilo.
„Moraš preuzeti punu odgovornost. Ćelija ti to omogući. Tek tada počneš razmišljati o tome zašto se sve desilo, kada, kako. Zato sada i jesam dobro. Prihvatio sam odgovornost za dobro i loše.“
Zatim se nagne i izgovori najvažnije:
„Ko kaže da je život u zatvoru lak, laže. To je kazna.“
Becker objašnjava da zatvorom, zapravo, većinom vladaju zatvorenici. Sistem je haotičan, a rehabilitacija je moguća jedino ako zatvorenik sam odluči da se promijeni.
„Zato imate toliko povratnika, po treći, četvrti put. Moraš se pogledati u ogledalo i biti discipliniran u mislima. Tek tada rehabilitacija postaje moguća.“
Jedan čovjek posebno mu je pomogao, čuvar Andy Small, koji ga je nagovorio da pohađa kurs stoičke filozofije.
„Pomoglo mi je toliko da sam na kraju i sam postao učitelj stoicizma u zatvoru.“
Becker sada živi u Milanu s Lilian. Sretan je. Radi na TV-u. Prvi put nakon mnogo godina bez dugova.
A još važnije uskoro će dobiti dijete.
„Zaljubiš se u ženu u najtežem periodu svog života… i ona ti ostane. Bez nje, ne bih bio ovdje. A sada čekamo našu bebu. To je kao film iz Hollywooda. To je moja druga šansa.“