Nezvanični dokumenti o Balkanu koji navodno kruže postaju važni i stvarni samo jer se o njima priča. Ključno je pitanje kome to ide u prilog, ocjenjuje novinar DW Nemanja Rujević.
Čudni su ponekad putevi vijesti. U februaru 2019. je odjeknuo tekst Frankfurter rundšau da postoji zaključen plan razmjene teritorija Srbije i Kosova u 17 tačaka – ostalo je samo da se potpiše u junu te godine. Ali, „plan“ je zapravo bio potekao sa jednog makedonskog portala na albanskom, koji nema ni urednika ni impresum. Bilo je to mnogo buke ni oko čega. I to je bio neki „non pejper“, samo što tada nismo baš znali šta to znači.
Sada znamo.
Još se nije stišala gužva oko navodnog non pejpera koji je navodno napisao Janez Janša, tek prištinski list Koha Ditore objavio je u ponedeljak (26. april) navodni non pejper koji su navodno sastavili Berlin i Pariz. Premda sam list piše da „nije mogao da potvrdi autentičnost“ – odlično pitanje za urednika bilo bi zašto ga je onda objavljivao? – i premda su ambasadori Njemačke i Francuske demantovali da se radi o njihovom planu, stvar je krenula svojim tokom.
Predsjednik Srbije Aleksandar Vučić je „zabrinut“, kaže, analiziraće svaki detalj dokumenta u kojem se dogodine predviđa priznanje Kosova, uz autonomiju za Srbe na sjeveru i specijalan status za Srpsku pravoslavnu crkvu. Vučić, poput svevidećeg Sauronovog oka, zna čiji je to rukopis: „Sumnjam na jednu osobu, na jednu fantastično pametnu ženu, jer osim nje to niko drugi ne bi mogao da sastavi. Na svijetu se oko 50 ljudi bavi pitanjem Kosova, i ja ih sve znam. Treba da vidimo ko je to napravio i koji su politički motivi.“
Tobožnji non pejper o Kosovu znači da je došao red da se u Beogradu malo pada u medijski propraćenu „zabrinutost“, kao što su povodom tobožnjeg slovenačkog non pejpera u istu vrstu „zabrinutosti“ padali u Sarajevu.
Suština takvih „dokumenata“ je da se ne zna ko ih je sastavio i da idu diplomatskim kanalima. Zato je lako nagađati, demantovati, pripisati ih nekome ili, naprosto, izmisliti čitav non pejper zarad senzacionalizma ili političke računice. To je tautologija: neprestano se priča o non pejperima koji su stvarni i važni samo onoliko koliko se o njima priča.
Zapanjujuća je spremnost političke, novinarske i analitičarske čaršije od Brisela do Balkana da se bez zadrške unese u retoričke bitke koje se vode krupnim kalibrom, a sve na tako krhkoj osnovi kao što je ovaj ili onaj non pejper koji možda postoji, a možda i ne. Začas se tu onda stigne do mahanja mapama prekrojenih granica, novim ratovima i moralnim lekcijama iz Evrope.
Potka navodnih zakulisnih planova, razumije se, nije pala sa Marsa. Čak i kada, kao kod non pejpera, ne znamo odgovor na pet osnovnih novinarskih pitanja – ko, šta, gdje, kad, kako – valja postaviti i ono dodatno: Cui bono? Kome to ide u prilog?
Uzmimo priče o „mirnoj disoluciji“ Bosne i Hercegovine, uz zveckanje oružjem. U novembru 2017. je Milorad Dodik tokom intervjua za DW nacrtao gotovo istu mapu kakva postoji u navodnom Janšinom non pejperu. Bakir Izetbegović je isto za DW rekao da bi, u slučaju otcjepljenja Republike Srpske, bio spreman na rat. Nedavno su se dizanje na oružje i odlazak u „šumu“ i Milu Đukanoviću ukazali kao odlična ideja za „odbranu Crne Gore“.
Kao što vidimo, nikakvi non pejperi nisu potrebni da se stvar zakuha. Profiteri su uvijek isti: političari koji jedni drugima prebacuju lopticu, vazda gađajući najniže porive biračkog tijela. Dodik servis, Izetbegović ritern, Vučić forhend, Tači bekhend, meč se igra u nedogled, samo da se narod ne dosjeti da se granice ne mažu na hleb, da fabrike u kojima se motaju kablovi nisu znamenje ekonomskih tigrova i da vazduh ne mora da miriše na ugalj.
Ideja vlastodržaca je da se građani odvrate od sitničavog razmišljanja o malim problemima koji počinju u sopstvenom novčaniku i posvete geopolitičkim smatranjima i nacionalnim psihozama. Mi smo tako veliki da nijedan naš problem ne smije biti mali!
Dio igre su moralne pouke koje stižu iz Evropske unije. Regionu se poručuje da su promjene granica relikt devedesetih, da bi vodile u krv i masovne grobnice, da je svijetla evropska perspektiva okolnost zbog koje neće biti bitno da li živite sa ove ili one strane granice.
Ali, kako je ta evropska perspektiva gurnuta u nedogledivu budućnost, Zapad se zadovoljava stabilokratijama. Ni njima nije mrsko što kroz galamu oko non pejpera dobijaju potvrdu svog stereotipa da je Balkan bure baruta i da je sve dobro dok se ne puca. Protiv tog meteža ništa nemaju ni na istoku – što nesređenije stvari, to veći prostor za mešetarenje.
Beskrajnom kolu političkih profita na priči o granicama i ratu doprinosi svaki tobožnji non pejper i svako ritualno uzbuđivanje koje slijedi. Biće toga još.
