Nema većeg razočaranja od jela koje se dugo kuhalo, a meso je na kraju ostalo tvrdo i teško za žvakanje. Mnogi misle da je problem u kvalitetu mesa, ali stručnjaci i iskusne domaćice tvrde da je ključ u načinu pripreme.
Postoji jednostavan trik koji se prenosi generacijama, a koji može napraviti ogromnu razliku između žilavog mesa i mekanog zalogaja koji se bukvalno topi u ustima.
Jedna od najčešćih grešaka je dodavanje previše tečnosti na početku i kuhanje na previsokoj temperaturi. To dovodi do naglog stezanja vlakana, zbog čega meso postaje još tvrđe.
Umjesto toga, najbolji rezultat daje sporo kuhanje na niskoj temperaturi, uz lagano krčkanje. Na taj način se vezivna tkiva postepeno razgrađuju i meso postaje mekano i sočno.
Iskusne domaćice često dodaju malu količinu kiselog sastojka već na početku pripreme. To može biti nekoliko kapi sirćeta, malo vina ili paradajz pirea.
Kiselina pomaže razgradnji vlakana tokom kuhanja, pa meso postaje nježnije i ukusnije. Zbog toga se ovi sastojci često nalaze u tradicionalnim receptima.
Prije dinstanja, meso je najbolje kratko zapeći sa svih strana dok ne dobije zlatnosmeđu koricu. Time se razvija bogatija aroma i intenzivniji ukus jela.
Tek nakon toga dodaje se tečnost, a kuhanje se nastavlja polako, na laganoj vatri. Što je proces sporiji, rezultat je bolji i meso mekše.