Kada je Venom ušao u kina 2018. godine, publiku je pomalo zbunio pokušaj Rubena Fleischera da uvede Marvelov simbiotski par na velika platna. Dok su kritičari ponizili film, narod se masovno odazvao u kina (možda i kao rezultat kritika) i postao šesti najprofitabilniji film godine, s otprilike 700 miliona dolara povrata na početna ulaganja Sonyja.
Ostale recenzije:
Nastavak je bio neizbježan, ali u rijetkim slučajevima kada studio posluša fanove za bolje dobro, ovaj put režiser Andy Serkis i scenarista Kelly Marcel teže više ka čudnoj, kvazi-romcom kvaliteti odnosa Venoma i njegovog domaćina, novinara Eddieja Brocka (Tom Hardy).
Nastavljajući gdje je Venom stao, Eddie pokušava suživjeti sa svojim parazitskim prijateljem, dok tajno tuguje za svojom bivšom djevojkom Anne (Michelle Williams). Istovremeno se skrivajući od upornog detektiva Patricka Mulligana (Stephen Graham), koji je primijetio Brockovu neobičnu sposobnost da bude u blizini kada je neka nevolja.
U međuvremenu, lokalni luđak Cletus Kasady (Woody Harrelson) u zatvoru čeka potencijalnu smrtnu kaznu i poziva Eddieja da napiše ekskluzivnu priču o njemu u zamjenu za objavljivanje kriptične poruke u novinama. Poput Eddieja, i on žali za izgubljenom ljubavi, iako je u njegovom slučaju pritvorena. Radi se o zvučno nadarenoj Frances Barrison (Naomie Harris), s kojom je odrastao u Domu za neželjenu djecu St Estes. Tokom nasilnog susreta između Brocka i Kasadyja, Venom slučajno stvara simbiotsko dijete koje se istog trenutka veže sa Cletusom: Carnagea.
I to je otprilike onoliko zapleta koliko možete očekivati od filma Venom: Let There Be Carnage, jer sebi uzima naslov kao glavnu misiju. Fokus je u potpunosti na tome da se što više akcije upakuje u 97 minuta filma. U doba kada se filmovi o superheroja često razvlače i na tri sata, ima se šta reći za vrtoglavo tempo ovog djela, iako je malo i prebrz. Još 15-ak minuta moglo je pomoći u rasvjetljavanju odnosa između Cletusa i Carnagea, ili Cletusa i Frances, koji zapravo ne služe mnogo čemu osim pružanju sekundarnog antagonista.
Fanovi Michelle Williams bit će razočarani (ili će možda odahnuti?) kada čuju da je njeno učešće minimalno u ovom nastavku. Čini se da bi bilo ljubaznije penzionisati njen lik u sljedećem filmu umjesto da trpi poniženje Sexy Venoma. Za razliku od njenih kolega, čini se da Williams jednostavno ne uživa, kao da zna da se ovdje samo radi o prikupljanju plate za finansiranje sljedećeg indie projekta.
Venom 2 sebe shvata manje ozbiljno od originala
Hardy se, sa druge strane, zabavlja kao nikad u životu. Odnos između Eddieja i Venoam je toliko lagan da se lako zaboravlja da igra obje uloge, i zadovoljavajuće je koliko lako Hardy klizi u ličnost znojavog, čudnog luzera s obzirom na njegovu tinjajuću personu izvan kamere. Vrhunac stiže u obliku Venoma koji dolazi na rejv zabavu, prekrivajući se sjajnim štapićima i izjavljujući gomili da je "izašao iz Eddiejevog ormara". Apsolutno je apsurdno i jako zabavno. Slično, Harrelson se odlično zabavlja u svojoj Natural Born Killers rutini. Šteta što film ne daje Cletusu i Eddieju više vremena zajedno za ekranom.
Budući da je Sony naizgled shvatio da je element koji je najzanimljiviji u vezi Venoma zapravo odnos Venoma i Eddieja, film sebe shvata manje ozbiljno od svog prethodnika i zbog toga je bolji. Iza sebe ostavlja sva velika naučna objašnjena u korist... pa, pokolja. Nije savršen film, možda je čak mogao imati koristi sklanjajući tjelesni užas Venoma dalje od sebe, ali se čini izrazito iskrenijim od većine superherojskih filma do sada i s harizmatičnim dvojcem u svojoj osnovi. U mnogo čemu se ovdje može uživati.
Scena na polovini odjavne špice nagovještava da bi se Venom mogao vratiti na platna prije nego što se očekivalo. S tim postoji i zabrinutost da će se Venomova jedinistveno haotična vibracija vratiti u pokušaj da se uklopi u ujednačeniji svijet Marvelovog filmskog univerzuma, ali samo će vrijeme pokazati.
