Predstavnici vlasti u Srbiji i bh. entitetu RS obilježavaju godišnjicu NATO bomboradovanja Srbije zbog ratnih zločina na Kosovu.
I ta godišnjica pretvorena je u svojevrsnu mitomaniju sveopćeg stradanja srpskog naroda.
Svojevremeno je Petar Luković, urednik srbijanskog magazina Vreme i saradnik Ferala Tribunea, napisao je zanimljiv članak na tu temu.
Prenosimo ga u cijelosti:
"Ako zatreba, u rat ćemo krenuti kako dolikuje potomcima kneza Lazara, besmrtnih Obilića, Sinđelića, Vukotića, Tepića i drugih znanih i neznanih junaka koji su u kolektivnom pamćenju našeg naroda. Sloboda otadžbine je put kojim se korača u budućnost, put koji traži žrtve i pobede zarad potomstva.
Nebojša Pavković, komandant Treće armije Vojske Jugoslavije, u poruci vojnicima i oficirima Prištinskog korpusa; prenosi list "Jedinstvo", februar/veljača 1999.
U času dok ispisujem ovih nekoliko slova (po hrvatskom vremenu: četvrtak, 14.21), jedna od air-sirena ili najavljuje vazdušnu opasnost ili okončava istu; nikako da se naviknem da su u Beogradu vazdušni techno-urlatori postali deo srpske folklorne svakodnevice (šifra: Zadar, Šibenik, Split, Zagreb… circa 1991/92) i da nas, baš sad, negde u srcu Srbije, NATO kara s guza, koristeći tomahavke bez kondoma, suptilno i ljubopitljivo razarajući ljubavlju oblikovane vojne objekte s municijom, dečijim suzama oblikovane aerodrome i patriotskim znojem natopljene radarske sisteme, kao, navodno, skrivene po našim gudurama, šumama, gorama, međašima i ostalim otadžbinskim jedinicama, da se Hrvati ne sete. Tko već shvatio nije, neka zna: zločinački odredi NATO-snaga, vođeni fašističkom idejom Novog Svetskog Poretka na čijem je čelu podla i pokvarena Amerika, napali su nedužnu, miroljubivu, malu, suverenu, slobodnu, tolerantnu, slatku, ljupku, nježnu, senzualnu, uvek demokratsku Srbiju koja ama baš ništa nije učinila da zasluži ovakav podli, kurvinski, belosvetsko-šarlatanski, mučki, besmisleni, iracionalni napad usred noći kad smo bili do jaja iznenađeni, šokirani, nismo ušima verovali, zar je mogućno da je ovo kraj međunarodnog pravnog poretka…. a opet, rekli su nam, da ništa nije strašno, da budemo mirni, da lepo odemo u skloništa, da ne paničimo, jer ćemo ultimativno Pobediti, narod koji brani svoju istinu i Slobodana Miloševića ne može biti poražen, sve je pod kontrolom, naša Armija će nas sačuvati i odbraniti, tome, uostalom, Armija služi: da spavamo mirno i bezbrižno i da nas boli kurac hoće li nas netko napasti. A napalo nas.
Danima uoči bombardiranja, na mitinzima diljem Srbije poručivali smo da nitko i nitkad Kosovo neće uzeti: svaki neparalizovani penzioner dobio je šansu da ispred RTS-kamera maše štapom i poziva svoje stogodišnjake da s puškom "M-48" krenu na Metohiju i brane Izvor Srpske Duše (hrvatski: Kosovo); kurčio se ko je hteo i kako je hteo, jebali smo majku NATO-snagama, zlikovcima i pederima, poručivali smo da smo najjači i da jedva čekamo njihov takozvani napad — ako smeju, neka nas sprže — ali ćemo im (opet smo poručili) jebati nanu naninu, podsećali smo ih na tužnu sudbinu Turaka, g. Adolfa Hitlera i austrougarske vojske, tvrdili da ćemo s deset miliona Srba braniti manastire, kaluđerice i Svetu Serbian Land.
Nakon što se Holbrooke podvijenog repa, nenaviknut na patriotsko "njet", povukao iz slobodarskog/slobodanskog Beograda i nakon što je u utorak potvrdeno zasedanje Skupštine Srbije pod sloganom "Kosovo je Srbija"… bilo je za očekivati da nas idućih dana zabavljaju sirene svojim milozvučnim rock-zvucima; međutim, ovdašnja televizijska vera u virtuelnu snagu Rusije i Kine održavala nas je u životu obećanjima da je Srbija štićenik Multipolarnog Sveta… i da nema šanse da nas bombarduju, odmah će Rusija nuklearno satrti Ameriku, Kinezi će krenuti u šetnju po Evropi, još kad nas je podržala Komunistička partija južne Finske — za brigu nije bilo razloga!
Vaistinu svekoliko, počeli smo da se brinemo u utorak uveče čim je Skupština Srbija odlučila da kaže drugo historijsko "ne": taman posla da je to bilo zbog zamamnih, erotsko-polnih naslova koji su sumirali adrenalinske osjećaje Srba u matici a naročito u dijaspori (uvijek se manijakalno uzbudim kad Srbi iz pizde materine koji nikad nisu ni čuli za Kosovo dok mu ga Amanpurka nije otkrila na CNN hard-core kanalu, savetuju nama u Srbiji na koji način da branimo Kosovo… "Izdržite, braćo Srbi, kažu, mi smo uz vas…" — jeste, kurac), o čemu je "Politika" u sredu izvestila patriotsko-fobičnim naslovima: "Narodna Skupština Republike Srbije ne prihvata prisustvo stranih vojnih trupa na Kosovu i Metohiji", "Zaustaviti agresiju NATO, sačuvati mir u Evropi", "Procena je da će udarima biti izloženi vojni i policijski ciljevi", "NATO bi da bude istražni sudija, porota i egzekutor"… a onda je na TV Pink (čija je specijalnost folk-turbo s mešavinom Jugoslovenske levice i američkih krimića, uz inteligentne portorikanske TV sapunice) uveče, iz čista mira, umesto neke soft-jebačne, emitovan film "Boj na Kosovu", na brzaka snimljen 1989, koji ovakav kakav je pripada žanru tipične hrvatske komedije: glumci se smeju, ali zato publika plače od muke.
Da sve postaje malo ozbiljnije, otkrili smo idućeg jutra kad smo shvatili da je Radio B92 ukinut (hrvatski: ukinut). Došli su inspektori iz Savezne vlade i zaključili da je predajnik emitovao program snagom većom od 300 kilovata, da ovalno-horizontalni oblik predajnika nije bio u skladu s mirotvornom politikom Savezne vlade, plus svega — predajnik je ofarban u sivo, čime se podrivaju temelji naše neoborive miroljubive politike i besprimernog vojnog morala.
Dok smo sedeli u uredu redakcije "XZ" i brbljali o B92, pokušavajući da nađemo makar jednu radio stanicu koja ne emituje patriotske pesme, negde oko četiri popodne čuli smo usred Jovanove ulice potpourri kosovsko-srpsko-ko-vas-jebe tema: netko je na trećem spratu u Jovanovoj 16 izneo srpsku zastavu i otčepio alternativne hitove "Tko to kaže, tko to laže, Srbija je mala…", "Srpska se truba s Kosova čuje", "Vidovdan"… Malo smo se krstili levom i desnom, slušali Dunju Knebl (pjesme iz srpskog Medumurja), čuli anketirane građane koji su se oduševili porukom Slobodana Miloševića upućenom ministrima inozemnih poslova Francuske i Engleske ("… Ovo je odgovor na vaše pismo.").
A onda je u sredu uveče strpljivo započeo TV-dnevnik: mi-ne-damo-kosovo, niko-nam-ništa-ne-može-kinezi-su-izjavili-rusi-su-rekli… da bi u 20,26 nesrećni voditelj ispustio papir i pogledavši u kameru rekao ono što je pun minut učio napamet: "Dragi gledaoci, večeras su zločinačke NATO-snage izvršile agresiju na Jugoslaviju. Ne bojte se, zadržite prisustvo duha, pobedićemo."
Potom je sve otišlo u pizdu materinu, jer su sirene počele da vrište, moj komšija Čiča dotrčao je da me pita ima li u zgradi sklonište, nemam pojma, kažem Čiči, a šta ću s detetom — pita on, sedi kod kuće, kažem, ali ako nas bombarduju, neće, bre, iznerviram se…. jebalo te sklonište, pusti dete da spava, šta zna dete šta je miroljubiva politika Slobodana Miloševića, a tek posle pola sata otkrijem da su se Prvi, Drugi, Treći program, SOS kanal, TV Pink, TV Palma i TV Novi Sad spojili u jednu Televiziju — šta god da okreneš vidiš Prvi Program, emituje se ona vojnička pesma, šetaju ekranom mišićavi vojnici i podoficiri, nasmejani i veseli, domovino moja… čuje se refren, a napolju opet sirene, na Studiju B specijalni program: direktor pita novinara "A kako vi, mladi, nameravate da se suprostavite napadu NATO-snaga?", a novinar, u komi, kaže: "Ovih dana nisam imao priliku da razgovaram sa mladima, ali ćemo profesionalno raditi", jebote bog, kaže Čiča koji se ponovo pojavljuje, dođite kod mene, dete mi se plaši, ne znam šta da radim, u pičku materinu i skloništa, ovo naše izgleda da je poplavljeno, gde da idem, znam li kako je preko puta u soliteru, pojma nemam, boleo me đoka za skloništa, daj, sedi, Čiča, da popijemo nešto…
Negde usred ponoći oblikuje se lik Momira Bulatovića, samozvanog jugoslovenskog premijera: čovek s brkovima uživa da nam priopći da je uveo Ratno Stanje (on lično, uz pomoć… Slobodana M.) i da se Beogradom vise neće šetati dezerteri, onak' bez veze, hodajući.
Opet sirene: penzioneri, ničim izazvani, idu u podrum a nekolicina nas nastavljaju s makedonskim belim; javljaju da su bombardovali Žarkovo, Rakovicu, Kragujevac, Podgoricu, Novi Sad… a negde oko jedan poručuju da sutra nema benzina, da se snađemo, otadžbina nema cenu!
U četvrtak ujutru nema taksija: niko ne vozi, nema trolejbusa, na kioscima nema "Danasa" i "Glasa javnosti", samo "Politika" i "Večernje novosti". Slušamo radio-stanice sa kojih nam poručuju da se super branimo, da nam niko ništa ne može, da je u pitanju težak zločin i da su pripadnici Vojske Jugoslavije iskazali visoku patriotsku svest… Nema poštara, nijedna avionska kompanija ne leti za Beograd, ne ide se u školu, prodavnice imaju skraćeno radno vreme… ali smo zato, sinoć, na svih deset programa gledali film "Kozara" u kojem, sećate se, onaj NATO-Nemac buši dlan ponosnog i dostojanstvenog Srbina koji iz srca podržava miroljubivu politiku predsednika Slobodana Miloševića.
Upravo sam čuo veliku i dragocenu vijest: sa kino-programa svih bgd. bioskopa skinuti su svi inozemni filmovi. U pet sala (koje rade) mogu se videti remek dela: recimo, mislim, gotovo da znam… to su "Sutjeska", "Neretva", "Kozara"… a možda i "Mondo Bobo". Tko zna?
Srbija je cool, na ulicama je prazno, pojedinačni demonstranti kamenjem napadaju strane ambasade, ali je sve pod kontrolom. Kosovo je još uvijek u Srbiji….ako niste primetili.
A kad mi se pogrešno učinilo da sam završio prvi dio "Ratnog dnevnika" iz Beograda i kad je već bilo pola deset uveče (četvrtak) — izašao sam u noć, zapanjen količinom mraka koja se sručila na dorćolske ulice. Potpuno navučen na e-mail poruke koje su satima iz sveta ubrizgavale adrenalin, u zabezeku (hrvatski: neverici) otkrio sam da je cijeli Beograd zamračen i da na ulicama nikog nema. Nigde automobila, taksi je — naučna fantastika, ništa autobus, šansa da vidim trolejbus bila je jednaka mogućnosti da opozicija u Srbiji osvoji vlast: držao sam se hrabro, sve idući uz zidove, zatvorene radnje, hodajući kao savršena budala… totalno praznim ulicama, otkrivajući da Beograd u tmini ume da bude zajebano crn. Povremeno urlanje sirena mamilo je u noć senke koje su hitale ka skloništima; od Dorćola do Zvezdare — dobar sat i po hoda — izgledalo mi je kao da idem peške, zatvorenih očiju, od Beograda do Splita; nikad kraja… spooky a bogami mrklo.
Kad sam se dočepao ognjišta na dvanaestom spratu, svih deset Prvih programa Radio Televizije Beograd unisono je emitovalo istovetni treći Dnevnik: ekranom su defilovali vojnici, generali, građani iz anketa ("Ne mogu nam ništa", "Koji, bre, NATO", "Adolf Klinton je najvedi zločinac XX veka", "Englezi i Francuzi su varvari kakve svet još nije video", "Ali… kad se Rusija probudi", "Ne damo Kosovo", "Svi kao jedan stojimo uz predsednika Slobodana Miloševića"), onda su u neko doba emitovali filmove "Valter brani Sarajevo" i "Otpisani", koje prošle noći propustio "Kozara" neka ne brine, ima još dana za nemačkog megdana, sestru im jebemo fašističku!
Ali, retko pošteni Nemac Peter Handke opet je odradio dug svojoj novoj domovini, Jugoslaviji. Usred tamne, černe noći, između izveštaja o obaranju "neprijateljskih letilica" (za pilotima se još traga… seckaćemo ih ko špagete!) i općeg žala što je odložena utakmica s Hrvatskom (mada za to, kao što vidite, nikakvih razloga nije bilo), ekskluzivno smo priopćeni vešću da je drug Handke napisao sledeće pismo: "Hvala NATO! Hvala veliki mali pisci, od Garsije Markesa do Gintera Grasa, od Kenzabura Oe do potkomandanta Markosa zbog onog što nisu napisali. Hvala papi i Vatikanu zbog njegove bele blažene tišine. Veliki korak za čovečanstvo! Medutim, za one koji se na našoj planeti Zemlji još nisu pretvorili u Marsovce i ostale Zelene koljače, njihova domovina je, počevši od 24. marta 1999. godine, Srbija, Crna Gora, Republika Srpska, Jugoslavija. 'Mars napada' i počevši od marsovskih napada, cela zemaljska kugla se zove JUGOSLAVIJA. 'Mars napada' i za vreme marsovskih napada Helsinki, Madrid, Alžir, Dar es Salam ('kuća mira'), Jerusalim, Jerihon, Bagdad, pa čak i London, Pariz, Berlin i Vašington će biti deo Jugoslavije!"
U prvi mah, samokritičan prema sebi, pomislio sam da su mi sirene pomutile um čim nisam u stanju da otkrijem mentalne ciljeve Handkeovog pisma — ali kad su ovu Krek Literaturu počeli da čitaju kao mantru preko radio stanica, ozbiljno sam se zabrinuo za prijatelja našeg naroda koji piše kao da ga je udario tomahavk s leđa, u glavu. Mars napada? Vašington u Jugoslaviji?
Želeći da čujem glas razuma, brzo sam se prebado na vesti Radio Beograda: kad sam preživeo pedesetak minuta žestokog bombardovanja po polnim položajima Bila Klintona i Medlin Olbrajt — čuo sam da su se u Udruženju književnika okupili svi naši prvoborci-patrioti: Rajko Petrov Nogo, Momo Kapor, Gojko Đogo… Guslalo se sve u šesnaest, a najzanimljivije je bilo što je na tapet stigao Milo Đukanović kojeg je današnja "Politika" naslovom preko četiri stupca proglasila "najvećim izdajnikom u istoriji Crne Gore".
Još pod uticajem marsovskih napada Petera Handkea, uz plutajuće zvuke sirene, sve sanjajući da je možda Split postao deo Beograda, otišao sam u carstvo snova i tamo, mirnodopski, sanjao Brač, pesak, čisto more, flašu vina… da bih se probudio uz još jedno zavijanje koje mi je poželelo "dobro jutro".
Pogledam s prozora: trolejbusi uglavnom ne rade, neki narod čeka kruh zvani hleb, nigde automobila, s radija čujem da su upadljiva smirenost našeg naroda, visoko izraženo političko, vojno i nacionalno jedinstvo, kao i rešenost da se istraje — najveći kvaliteti kojima raspolažemo. Evo trolejbusa!
Čitam "Politiku" zajedno s vama: "Teški zločin protiv naroda SR Jugoslavije", "Gadani civilni i vojni ciljevi", "NATO nastupa kao svetski žandarm, a Moskva se s tim nikad neće složiti", "Hrvatska podržala agresiju NATO" (aha!), "Danas se otvara Salon automobila", "Proizvodnja bez prekida", "Hrane ima dovoljno", "Hitler je bio realniji", "Sramna uloga Francuske", "Naše snage spremno dočekale agresora", "Zapadne sile pokazuju lice Divljeg zapada", "Noćni razbojnici su se obrušili na suverenitet SR Jugoslavije", "Napad na SRJ je napad na srpski narod u celini"…
Opet sirene, trolejbus nastavlja kao da je gluv, neprijatno malo ljudi na ulicama; većina prodavnica ima skraćeno radno vreme ili je potpuno zatvorena, retke apoteke su otvorene, nigde dilera koji viču "devize, devize", grad pod prolećnim suncem (dvadeset stepeni) izgleda nestvarno čist i svež.
A onda vesti o novim bombardovanjima i novim podrškama predsedniku Slobodanu Miloševiću koji nikad nije bio jači. Za samo 24 časa sve što je predstavljalo makar mali oblik otpora — nestalo je: političke stranke povukle su se u ilegalu, Radio B92 u Beogradu i Radio 021 u Novom Sadu su ukinuti, redovno izlaze "Politika", "Večernje novosti" i "Politika ekspres", ostalih dnevnih listova gotovo da i nema, ostaju samo najjači… Slobodan Milosevic i Srbija u njegovim rukama.
Sedim ispred kompjutera i buljim u ekran.
Ni vino više nema tako omamljujući ukus.
Još jednom sirene, još litar jedan… do 18. avgusta, pa da onda licem u lice — a ne ovako kurvinski, noću, nevidljivo, s neba — vidimo ko je vjera a tko nevjera, tko se branio a tko ustupao vazdušne prostore Biliju i njegovima.
Ali, tih pet meseci u Srbiji će biti kao pet decenija. Ili vekova…
*Tekst objavljen 29.3.1999. u tjedniku „Feral Tribune“, nalazi se u knjizi „Godine raspada“
