Svako pitanje čemu taj Zakon baš sada, zašto se uopšte baviti time sada, više od četvrt veka kasnije, zašto ponovo pokretati teme koje doprinose nestabilnosti Bosne, a i čitavog regiona, postavlja samo jedna vrsta ljudi – negatori genocida u Srebrenici. Svi oni, koji istih tih više od četvrt veka, razvlače „argumente“ o međunarodnom pravu, o sudovima, od „jeste zločin, ali nije genocid“, do „ma nije ni zločin“, mogu se opisati samo jednim pojmom – kao negatori genocida u Srebrenici. Ovaj zatvoreni logički krug u kome se koprcamo kao javnost, zapravo je i najbolji argument čemu ovaj Zakon – zabrana negiranja genocida u Srebrenici ne ugrožava nikog, osim i isključivo upravo negatore genocida u Srebrenici, piše Biljana Srbljanović u tekstu koji bez intervencija prenosimo iz štampanog izdanja Blica.
Zvuči kao dečija brzalica i zapravo nije ni mnogo kompleksnija od toga – jer pobuna protiv ovog Zakona nema nijanse, ona dolazi samo iz jednog korpusa smisla – negirati genocid u Srebrenici smeta samo negatorima tog genocida i nikom drugom, ni celoj Bosni, ni regionu, ni normalnom i poštenom svetu, ni javnom mnjenju, ni slobodi govora, ni pravu na lično mišljenje. Stvar je prosta i sasvim crno-bela, ili si negator ili nisi, i tu ne može biti dalje rasprave.
Naravno da svaki razgovor o ovoj temi, osim povišenih tonova, agresije, vređanja, vodi pravo u crnu zečiju rupu u kojoj, tumarajući po „dokazima“ i „argumentima“, primorava normalne ljude da negatore ubeđuju u nešto u šta ih ubediti ne možemo, jer oni, samim svojim postojanjem, samim insistiranjem na negaciji genocida, upravo postaju živi dokaz da je zakon neophodan i da se mora primenjivati. Moje mišljenje je maksimalističko, mene čak ni ne zanima presuda Međunarodnih sudova, u kojim su pojedinci osuđeni za genocid, ali se ne potvrđuje bilo kakva vrsta kolektivne odgovornosti, te ne želim da tešim negatore time što bih im objašnjavala da nisu oni krivi, nego samo Karadžić i Mladić.
Naprotiv, duboko verujem da jesu i ONI itekako krivi, a ne samo Karadžić i Mladić, i pod „oni“ mislim na sve nas, i na svoju zemlju, i to ne samo istorijski i po komandnoj odgovornosti, već dijahronijski, do dan danas, svakim veličanjem genocida i njegovih direktnih počinilaca, sami sebe implicitno svrstavamo u ljude koji su mogli, mogu i moći će da stvore uslove da se taj i svaki drugi genocid uopšte i dogodi.
Od svih para-argumenata protiv i Zakona i istorijske činjenice šta se to dogodilo u Potočarima, najviše zapanjuju oni koji prave razliku u samoj vrsti zločina, i tvrde da je to od presudne važnosti. Pa kao, jeste „težak zločin“, ali nema „naučni“ aspekt genocida, jer kao – nije s namerom da uništi svaki trag ljudima koji su živeli tu, seme da zatre celoj jednoj etničkoj skupini ljudi na veoma određenom i ograničenom prostoru, nego su vojnici zvanične Vojske Republike Srpske, pod naređenjem rukovodstva koje je celokupno osuđeno za genocid, samo brutalno i bez duše pobili 7 hiljada mahom muških duša iz nekih skroz drugačijih pobuda, pa je razlika ključna.
A koje su to druge pobude vojnika da po naređenju odvajaju ljude, prevoze desetinama i desetinama autobusa na tačno određena mesta, streljaju, zakopavaju, prekopavaju, pa opet prenose, da bi ponovo zakopavali, a u cilju da sakriju to što rade, dokazujući, samim tim, da su bili jako svesni da rade nešto što se ne sme, ni prema običajima ratovanja, a posebno ne prema običajima običnog ljudskog postojanja? Kako to te pobude i motivaciju vršilaca genocida protivnici ovog Zakona i pronosioci dotičnih argumenata, objašnjavaju tvrdeći da je važno sve posmatrati u nijansama? Koja to nijansa može da mi objasni da ubiti muškarce od 14 do 80 godina nije genocid nego samo „težak zločin“, i koja to nijansa uopšte tvori bilo kakvu razliku između ta dva, kao da genocid nije težak i zločin, da postoji nijansirana granica koja opravdava vojsku da nije baš htela da zatre prisustvo Bošnjaka u Srebrenici, nego da samo pobije ljude, onako, bez genocidne namere, već sa željom da naprave samo težak zločin?
Ali, sve ovo, već hiljadama puta ispričano, danas u svetlu borbe protiv pravednog i dugo očekivanog Zakona, suštinski nije ni važno. Važno je samo jedno – kako ćemo se i na koju stranu svrstati, i tu nema mesta ni za etničko ni za političko, već samo za ljudsko opredeljenje. Kada sledeći put progovorite o tehničkim finesama i pravnim nijansama srebreničkog pogroma, znajte da se time svrstavate na stranu zločinca, a ne žrtve. Kako god da okrenete, negiranje genocida je pogrešno, a đavo zaista jeste u nijansama: onih koje čista srca iko može da potraži nad stradanjem nevinih ljudi.
