Odluka da Peter Handke dobije Nobelovu nagradu pokazuje kako je sve moguće u današnjem svijetu, pa tako i odlikovanje za Gideona Greifa od njemačkog predsjednika, navodi Jovan Byford.
Ovaj profesor psihologije na britanskom Otvorenom univerzitetu je u svom interdisciplinarnom istraživanju obrađivao teorije zavjere, antisemitizam i sjećanje na Holokaust u Srbiji, a uskoro će biti objavljen prevod na srpski jezik njegove nove knjige koja se bavi fotografijama ustaških zločina i njihovom ulogom u stvaranju sjećanja na genocid u nekadašnjoj Nezavisnoj državi Hrvatskoj (NDH).
U razgovoru za Al Jazeeru ističe kako je instrumentalizacija Holokausta prisutna i u aktivnostima vezanim za negiranje Srebrenice, kao i zloupotrebi Holokausta u političke svrhe. Također ukazuje kako oni koji danas negiraju genocid u Srebrenici poriču druge zločine počinjene tokom ratova 1990-ih ili pravdaju i glorificiraju inspiratore i počinioce, često koriste identične argumente kojim desničari u Hrvatskoj negiraju Jasenovac ili genocid nad Srbima u NDH-u.
- Kako komentirate nedavnu najavu da će njemački predsjednik Frank-Walter Steinmeier odlikovati izraelskog historičara Gideona Greifa zbog rada na istraživanju Holokausta?
– Koliko sam upućen, ceremonija uručenja odlikovanja Gideonu Greifu u Nemačkoj ambasadi u Izraelu, koja je trebala biti održana ovog meseca, odložena je do daljnjeg. Pretpostavljam da se razmatra i mogućnost povlačenja prvobitne odluke o dodeli priznanja.
Naravno, treba podsetiti da je Greifu orden dodeljen za njegov naučni i obrazovni rad o Auschwitzu, a ne za aktivnosti vezane za naše prostore. No svejedno, u ovakvim prilikama gleda se na celokupan rad, ali i na lični i profesionalni integritet kandidata. Greifovo učešće u kontraverznim projektima vezanim za Jasenovac i Srebrenicu poslednjih godina, kao i njegovi javni nastupi vezani za ove teme svakako su narušili njegovu reputaciju ozbiljnog i nepristrasnog istoričara.
S druge strane, odluka Švedske akademije da dodeli Peteru Handkeu Nobelovu nagradu za književnost 2019. godine ukazuje da je, kada je reč o priznanjima, u današnjem svetu sve moguće.
- Greif je bio na čelu komisije bh. entiteta Republika Srpska koja je, uprkos međunarodnim presudama, ‘ustvrdila’ kako u Srebrenici nije počinjen genocid. Kako to, kao historičar i profesor, komentirate, da li se slažete sa stavom Gideona Greifa o Srebrenici?
– Ovde se, zapravo, ne radi ni o kakvoj “komisiji”. Niko tu nije sprovodio istragu ili sakupljao dokaze na osnovu kojih bi se mogli izvući neki orginalni zaključci. Ovde je jednostavno reč o pokušaju da se već dobro poznatom i diskreditovanom revizionističkom diskursu o Srebrenici da privid naučne utemeljenosti i međunarodnog kredibiliteta. Zbog toga taj izveštaj ne zaslužuje da se o njemu detaljnije komentariše.
- Greif je podigao i veliku prašinu pokušajem revizije broja žrtava u Jasenovcu, tvrdeći da je daleko veći broj ubijenih, po nekim izvorima, naveo je kako je ubijeno do 1,4 miliona Srba u tom logoru smrti. Kako tumačite te njegove stavove te da li na taj način, pošto je Jasenovac vezan za Holokaust, Greif time relativizira i sam Holokaust?
– Stavovi Gideona Greifa o Jasenovcu su za mene misterija. Ipak se radi o nekome ko je ozbiljan istoričar, i to stručnjak za Holokaust. Daću vam jedan primer. U knjizi Jasenovac – Auschwitz Balkana, koju je objavila ekspertska grupa na čijem čelu je bio profesor Greif i koju je on potpisao, postoji poglavlje posvećeno kontroverzama o broju žrtava Jasenovca.
Tamo je navedeno da je, prema procenama istoričara, u Jasenovcu stradalo “700.000 do 1.100.000” ljudi. Međutim, u poglavlju se ne spominje nijedna demografska studija ratnih gubitaka u Jugoslaviji, ili radovi naučnika koji su se ozbiljno bavili temom genocida u NDH-u ili zločinima u Jasenovcu.
Štaviše, kao izvor za podatak da je u Jasenovcu stradalo 700.000 ljudi navodi se knjiga Utopija nacije istoričara Tomislava Dulića. A Dulić u svojoj knjizi, i to baš na stranici koja se u Greifovoj knjizi citira, tvrdi upravo suprotno: da u Jasenovcu nije stradalo 700.000 ljudi. Zbog selektivne upotrebe literature i pogrešnog citiranja izvora se pada na ispitu na prvoj godini studija istorije.
Što se tiče Holokausta, mislim da ovde nije po sredi relativizacija Holokausta, već njegova instrumentalizacija. Još početkom devedesetih, kada je počeo rat u Hrvatskoj, deo [Slobodan] Miloševićevog režima bio je ubeđen da je nedostatak međunarodne podrške njihovom projektu posledica lošeg marketinga i da se širenjem istine o srpskom stradanju u NDH-u i navodnoj genocidnosti Hrvata ova situacija može promeniti.
Smatralo se da u propagandnoj delatnosti treba posebno naglašavati paralele između genocida nad Srbima u NDH-u i Holokausta. Ali, ne samo zbog rasprostranjenog uverenja da su tragične sudbine Srba i Jevreja za vreme Drugog svetskog rata zaista uporedive, već zato što se verovalo da su Jevreji i jevrejske institucije moćni i uticajni u svetu i da otud mogu biti korisni za legitimizaciju sprskog nacionalističkog programa.
Milan Bulajić, koji je dugo vremena bio zadužen za ovu vrstu propagande, jednom je prilikom otvoreno priznao da nastoji da “preko Jevreja prikaže stradanje srpskog naroda“. Danas smo svedoci iste strategije. Zato je nekome bilo važno da se na čelu grupe koja je pripremala izložbu o Jasenovcu u Ujedinjenim nacijama bude upravo Gideon Greif; zato je izložba posvećena stradanju Srba bila predstavljena svetu kao “srpsko-jevrejska izložba”, i to baš u nedelji posvećenoj sećanju na Holokaust.
Ali, instrumentalizacija Holokausta je prisutna i u aktivnosti vezanoj za negiranje Srebrenice. U junu ove godine, u jednom gostovanju na Radio-televiziji Republike Srpske, Greif je u dvadesetominutnom intervjuu tri puta rekao da on, “kao Jevrejin’ i kao potomak žrtava Holokausta”, dobro zna šta je genocid i da, prema tome, ako on tvrdi da se u Srebrenici nije dogodio zločin genocida i da je stradanje Srba u NDH-u jedini primer genocida na ovim prostorima, onda je to tako. Osim što se radi o pogrešnom zaključku i nenaučnom pristupu temi, ovde je reč i o zloupotrebi tragedije Holokausta u političke svrhe.
- Jedna od sfera Vašeg rada, pored historije i Drugog svjetskog rata na Balkanu, teorije su zavjera, a njih ne manjka na našem podneblju. Čini se kako ove teorije imaju jako bogato i plodno tlo na Balkanu za bujanje i razvoj, naročito u stvaranju negativnih konotacija i stavova prema susjednim državama i nacijama. Koliko sve to unazađuje i sprečava razvoj kako društva tako i pozitivne misli?
– Balkan je plodno tlo za teorije zavere različitog tipa. Teorije zavere posebno zastupljene u regionima o čijoj su sudbini, kroz istoriju, često odlučivali drugi – pre svega velike sile. To je slučaj sa Balkanom, Bliskim istokom i delovima Afrike. Tamo gde je ideja o tome da vam neko radi o glavi sastavni deo istorijskog iskustva i folklora, lakše je ubediti ljude da su žrtva zavere. Ali, poslednje dve godine su nam pokazale da nijedno društvo nije imuno na teorije zavere i da u vreme krize, poput rata ili pandemije, ljudi jednostavno pronalaze nešto uverljivo u njima.
Moja profesionalna interesovanja za teorije zavere i za istoriju i sećanje na Drugi svetski rat se, zapravo, stalno prepliću. Istorijski revizionizam, koji često kritikujem u svojim radovima, uvek je baziran na ideji o zaveri. Na primer, u Srbiji je od kraja 80-ih godina rasprostranjeno mišljenje da je u vreme komunizma mučeništvo Srba pod ustašama bilo potisnuta tema, deo istorije koji su Josip Broz Tito i njegova klika namerno i smišljeno gurali pod tepih, u okviru “zavere ćutnje”, koja je navodno okruživala genocid nad Srbima.
Istovremeno, kod hrvatskih nacionalista sećanje na socijalistički period se zasniva na suprotnoj premisi, po kojoj su jugoslovenske vlasti sistematski preuveličavale nedela ustaša zarad, kako je [Franjo] Tuđman govorio, “držanja hrvatstva u okovima“, usađivanja osećanja nacionalne sramote i prikrivanje činjenice da su Hrvati, zapravo, najveći stradalnici.
Naravno, obe pretpostavke uprošćavaju i pogrešno predstavljaju složen i suštinski ambivalentan odnos socijalističke Jugoslavije prema etničkom nasilju iz vremena Drugog svetskog rata, kojim se, između ostalog, bavim u novoj knjizi. Ali, ideja da je prošlost nacije na udaru skrivenih sila i zlonamernih ljudi i da ništa, zapravo, nije onako kako nam se predstavlja još uvek je veoma aktuelna.
Štaviše, bitna karakteristika teorija zavere je što one uvek koriste isti arsenal argumenata i retoričkih postupaka. Prema tome, oni koji danas negiraju genocid u Srebrenici, poriču druge zločine počinjene tokom ratova 90-ih, ili pravdaju i glorifikuju inspiratore i počinioce, često koriste identične argumente kojim desničari u Hrvatskoj negiraju Jasenovac ili genocid nad Srbima u NDH-u. Naravno, Srebrenica i Jasenovac nisu uporedivi, ali retorika kojom se oba zločina negiraju svakako jeste.
- Mitologija Balkana, teorije zavjere susjeda, ‘naši heroji’ – koliko to psihološki opterećuje nove generacije, koje i dalje slijepo prate negativne trendove nacizma, rasizma, antisemitizma, islamofobije…?
– Pošto već 30 godina ne živim na Balkanu, nisam dovoljno u kontaktu sa ljudima, a posebno ne sa mladim generacijma, da bih mogao da dam validnu procenu. Svakako postoje istraživanja koja ukazuju na to da je nivo autoritarnosti, netolerancije… veoma visok kod mladih. Ali, ovo nije endemična pojava.
Ima mnogo mladih koji su zadivljujuće neopterećeni prošlošću i izrazito liberalnih stavova. Osim toga, pošto sam dovoljno star da “novim generacijama” mogu biti otac, uzdržaću se od netraženih saveta, ali nadam se će vremenom sve više mladih shvatiti da su netolerancija i negativni trendovi koje ste pomenuli teret njihovih roditelja koji nisu obavezni da preuzmu.
S druge strane, ne mogu da kažem da sam preveliki optimista. Dok se mnogi već decenijama nadaju da će Balkan jednog dana početi da liči na Evropu, val populizma prouzrokovao je da danas delovi Evrope sve više podsećaju na Balkan. Erozija demokratske kulture nije dobra za Evropu, a pogotovo nije dobra za Balkan, zbog svih njegovih “nerešenih pitanja” i upornog nastojanja političkih elita da ih zloupotrebljavaju u sopstevnu korist
